Историјат Школе

Све се догађа по законима природе. А они су тачни и строги: ни птице преко поља ни звезде преко неба не могу по својој слободној вољи летети, све док их неки закони на то не покрену. Универзији нема никаквог другог посла него да те законе врши. По томе она зграда што поносито на брежуљку стоји, држи да су њени ученици први на овом свету, али то није речено ни из глупости ни мудрости, него је то по природним законима који на то нагоне. Гимназија је у Сурдулици само једна и њој равне нема нити ће икад бити. Она има своју историју и њоме се може поносити...

Сурдуличка гимназија први пут почиње са радом после Првог светског рата, 1921. године, као Грађанска школа. Наредне године, 28. јуна, на Видовдан, камен-темељац за изградњу будуће спомен-гимназије са спомен-костурницом постављен је испред цркве Св. Ђорђа у знак сећања на жртве бугарског терора, њих 20.000 до 30.000 по речима и извештају међународне комисије на челу са доктором Арчибалдом Рајсом, из југоисточне Србије и са Косова и Метохије.Поставили су га Иван Рибар, председник Народне Скупштине, Љуба Давидовић, председник Владе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, у присуству двадесет народних  посланика и бројних грађана Сурдулице.Свечано отварање Гимназије са спомен-костурницом било је 24. августа 1924. године. Тада водећи дневни лист „Политика”, своју насловну страну посвећује догађајима у Сурдулици. Свечаном отварању су присуствовали патријарх српски Димитрије и краљ Александар I Карађорђевић са супругом, краљицом Маријом. Краљеве речи, изговорене на свечаном отварању, и данас одишу свежим моралом и јаком вољом... Деца која се буду учила у овој школи имаће се чему научити. Нема школе широм наше земље која ће дати нараштајима, који кроз њу прођу, снажнију поруку љубави према народу. Поворке наших младића биће и духом и телом снажне да прихвате дело својих старијих и да очувају скупо стечену слободу... Јер закон је над свима и обавезан је за све!

 Директор спомен-гимназије господин Љуба Алексић је свим присутним гостима показао целу зграду, а писци тог времена гледали су на Гимназију овако... Кад погледате кроз славолук видите једну лепу капелу крај једне велике лепе зграде. Капела је подигнута онде, где је нађена по која кост сурдуличких жртава, оних чији се гроб бар могао наћи, а она зграда то је гимназија, сазидана да буде помен жртвама, а наук живима како се умире за отаџбину.

Била је то нижа гимназија, док после Другог светског рата постаје шесторазредна, све до 1950/51. када је и званично уписан осми разред тада већ више гимназије. Године 1954. први разред није уписан, а две године касније није уписан ни пети, тако да су школске 1958/59. стубове Гимназије представљали само њени матуранти. Системско гашење школе, покренуто из политичких разлога, завршено је те исте 1959. године.

У згради Гимназије од школске 1957/58. године почела је са радом Школа за планинско газдовање, и данас позната као ,,Ерозија”. Школа је користила зграду Гимназије све до 1961/62. када је пресељена у нову зграду, где се и сада налази под називом Пољопривредно-шумарска школа ,,Јосиф Панчић”, заједно са обновљеном сурдуличком гимназијом ,,Светозар Марковић”. Гашење Старе сурдуличке гимназије условило је отварање још једне сурдуличке средње школе, односно на темељима Гимназије настала је 1962. године Техничка школа која се и данас налази у старој гимназијској згради.

Деведесете године, тужне за на нашу земљу и народ, ипак су за Сурдулицу значиле све. Посебно тај 1. септембар 1990. године, дан када је Сурдуличка гимназија поново почела да живи и ради, дан када су први гимназијалци крочили у зграду обновљене Гимназије. Иницијатива за обнављање Сурдуличке гимназије, предвођена професорима, Звонком Стaјковићем, Надом Цветковић, Милком Здравковићем, представљала је камен темељац данашњој Гимназији ,,Светозар Марковић”. Драган Младеновић, некадашњи ученик Сурдуличке гимназије, је 1996. године, као министар просвете, покушао да врати Гимназији стару зграду, што нажалост није успео. Али жеља за поновним животом Гимназије у старој згради још увек живи и верујемо да ће се ускоро и остварити, јер нам речи једног песника уливају снагу и наду, још увек, и док постојимо... Последња умире нада, ко се нада, тај и успева...